U jednom neobavezom razgovoru sa prijateljima zatekla sam sebe kako objašnjavam neformalno obrazovanje “Ljudi, ovo je za mene poklon, svi su ostali zakazali, škola, fax, društvo, konačno sam našla nešto što me tera da rastem!”, pa tako i ovaj put, poklon, doduše sa bodljikavim ukrasnim papirom i mašnom (ako razumete na šta aludiram), ali unutra….čarolija!

Mićin i moj put je počeo iz Beograda, zamišljam sada kada nas sve znam i ekipu kako se pakuje i kreće. Pablo i Gorety se upoznaju u Španiji, Ljubova i Timur kreću sa aerodroma u Rusiji, Barbare iz UK-a, dok Manos kasni iz Atine, nas 27 iz 11 zemalja… Svi žurimo na zajedničku destinaciju – Švajcarska, Alpi, Leysin, pa šta više treba da napišem. Ali zapravo, avantura tek ovde počinje. Posle 6 sati puta obrela sam se u sobi punoj nepoznatih mladih ljudi iz celog sveta, e sada bi svako pomislio da nam je bilo neprijatno, ali situacija je ustvari potpuno suprotna. Upoznavanje je počelo kao i uvek potpuno nekonvencionalno i posle sat vremena već sam znala da je Leo rođen u julu, da je Sopo iz Gruzije … i to pre otvaranja šampanjca!!!

Šalu na stranu, od prve večeri počelo je formiranje predivne grupe ljudi koja je 9 dana napredovala i učila kao porodica.

 

Svaki dan sam se budila uzbuđena zato što je svaki nosio sa sobom toliko novih informacija i iskustava, i svaki dan moja očekivanja su bivala ispunjena i prevaziđena. Od novih znanja koja smo dobili od trenera i podelili međusobno, preko veština koja smo izučavali i primenjivali pa do samorefleksije i razmišljanja o nama, našim stavovima i ponašanju. Svaki dan sam nailazila na novu prepreku koju sam prešla što sama, što pomoću prijatelja iz grupe i svaki dan odlazila u krevet nadajući se da će sledeći dan biti još teži. Pitate se zašto još teži, e pa zato što sam shvatila da se nalazim u toliko sigurnom okruženju da ako treba da grešim i učim, sada je pravi trenutak!

 

Pored svega ovoga, predivnih ljudi i stučnih trenera umalo da zaboravim pomenem francuske sireve, kroasane, fondu i ostale delikatese, pogled na Alpe koji oduzima dah, pa zatim zatvoren bazen, đakuzi, saunu i osoblje hotela koje nas trpelo i potpuno razmazilo.

Počinjem da zvučim kao da sam dobila Oskara pa ću tako i završiti….. I hvala Jeleni Kovačević i Goranu Jordoviću što su me uvukli u ovaj organizovani haos!…..

– Jovana Pejoska

Photo by: Ivan Tatarchev Durgutovski

Posted by SUBKULT on Четвртак, 23. август 2018.

Izbornik